Šta me sada pitaš šta mi je [Severina]

Music: Severina Vučković
Lyrics: Severina Vučković
Arranged: Matija Dedić / Silvio Pasarić / Tonči Grabušić / Henry Radanović
Producer: Silvio Pasarić, Severina Vučković
Album: Severgreen
Label and copyright: Dallas Records
Released: 2004.


Ne, nisi ti kriv što si u blizini bio tako daleko...
Mada čisto sumnjam da ćeš ikom biti bliži
Ti stvarno nemaš nikakve veze sa tim
Što više nikom ne dam da mi se tako približi...

Da, donosio si stvari koje me vesele
Valjda svak dobije ono što zasluži
Dobro si znao što me raduje
Ali nikad ono što me rastuži...

Šta me sad pitaš šta mi je
Što nisi pitao ranije
Što nisi gledao znakove kraj puta
Sad više nisam ni tužna ni ljuta
Svejedno je...
Šta me sad pitaš kako si lopove moje mladosti
Puno sam bolje od kad te nema
Al sam i dalje nesretna žena
Sretno ti
Moja bivša radosti...

Mili moj svaka povijest se ponavlja
Pitam se što nisam starije slušala
Nego sam krenula u krivom smjeru
Opet sam bila nekom samo orden na reveru...

Al to je tako sve prave ljubavi su tužne
Kako je tek onima koji nisu prave bile
Neću te kleti i ništa ružno željeti
Al ništa lijepo na tebe neće me sjećati...

Šta me sad pitaš šta mi je
Što nisi pitao ranije
Što nisi gledao znakove kraj puta
Sad vise nisam ni tužna ni ljuta
Svejedno je
Šta me sad pitaš kako si lopove moje mladosti
Puno sam bolje od kad te nema
Al sam I dalje nesretna žena
Sretno ti
Moja bivša radosti
Sretno ti moja bivša ljubavi
Sretno ti
I živio...
Ti meni...

Dobrotvorne svrhe [CECA]

Music: Bojan Vasić

Lyrics: Marina Tucaković
Arranged: M.Cvetković / Bojan Vasić
Producer: Damir Handanović
Label and copyright: Ceca Music d.o.o
Released: 2016.

Sa njom ti je vidim bolje,
a noćas sam dobre volje,
i pogled ću svoj da spustim
i zauvek te pustim.

Poješću svoje suze
i usput svašta štetno,
ne boj se, ne boj se,
ja patiću diskretno.

Poželi mi bar sreću,
da prihvatim je neću,
u dobrotvorne svrhe,
daj što bi meni,
ja živeću i dalje,
od svojih ideala,
jer da od tebe živim,
ja ni jutro ne bih dočekala.

Sad kad me gledaš tako,
ko što me gleda svako,
ne vredi ni da zemlju,
zavrtim naopako.

Poješću svoje suze
i usput svašta štetno,
ne boj se, ne boj se,
ja patiću diskretno.

Poželi mi bar sreću,
da prihvatim je neću,
u dobrotvorne svrhe,
daj što bi meni,
ja živeću i dalje,
od svojih ideala,
jer da od tebe živim,
ja ni jutro ne bih dočekala.

Srećna što živa sam,
opet ubijam se, dok gledam te,
pa zažmurim i zamislim da si sam,
svečanu notu svemu dam,
ne umire se za nekim svaki dan...

NEDOSTAJEŠ

Tužno sam ptiče što mehkim kljunom
Kljuca o kamen tražeći vodu
Baš k'o i ljudi, tako i ptice
Najdraže traže onda kad odu

Slika, ritam, osjećaj i riječ
Zar je tako brzo prošlo već
Zar je tako brzo prošlo već

Znam ja dobro gdje si, kad i s kim
Znam da duša sama bira tim
Al' ne mogu...

Nedostaješ
Tako mi nedostaješ
Za sve što prošlo je
Nedostaješ

Nedostaješ
Tako mi nedostaješ
Za sve što dolazi
Nedostaješ

Tužno sam ptiče slomljenih krila
Za posmatrače tako sam čudan
U snu se može, svemogući Bože
Sve osim jedno - ostati budan

Slika, ritam, osjećaj i riječ
Zar je tako brzo prošlo već
Zar je tako brzo prošlo već

Znam ja dobro gdje si, kad i s kim
Znam da duša sama bira tim
Al' ne mogu...

Nedostaješ
Tako mi nedostaješ
Za sve što prošlo je
Nedostaješ

Nedostaješ
Tako mi nedostaješ
Za sve što dolazi
Nedostaješ

Dino Merlin - Nedostaješ

KADA NAM ODLAZI NEKO DRAG

Kada nam odlazi neko drag, ne boli smrt, već boli sve ono što ide posle. Boli praznina koja nikada neće biti popunjena. Boli nemogućnost da još nešto uradimo za njega. Bole reči koje nismo rekli, a mogli smo. Bole suze. Bole uspomene. Bole ćutanja… Boli to što znamo da nikada više nećemo biti zajedno, što nećemo da ga vidimo i što neće da nam se javi. Boli to što će svuda da nam fali i što će uvek biti taj neko koji nedostaje…

Kada nam odlazi neko drag, ne boli samo njegova smrt već i život koji je mogao još da traje a ugasio se. Bole pobede podjednako kao porazi, uspesi podjednako kao neuspesi i sve se, odjednom, na trenutak, poravna, postaje besmisleno, prazno.

Kada nam odlazi neko drag, odlazi i muzika koju je slušao, ljudi koje je poznavao, snovi koje je sanjao, odlaze njegove dileme, njegove tajne, njegovi strahovi. I sve boli… Boli kada postavimo pitanje da li je sve bilo uzalud? Da li smo pogrešili? Ili, da li je moglo drugačije? A dobro znamo da nije…

Boli kada se setimo da ga nema. Boli svako sećanje na njega. Bole fotografi je. Bole mesta kojima smo prolazili. Bole reči koje smo rekli. Bole reči koje nismo rekli, a morali smo. Bole njegovi prijatelji. Bole njegove ljubavi. Bole svačije ljubavi kada razmišljamo o njemu. Boli sve što podseća na njega, svaki delić ovog sveta…

Kada nam odlazi neko drag, ne boli samo bol, boli sve drugo. Boli što zauvek nestaje i što ga više nigde neće biti. Boli saznanje da nikada više neće moći da se raduje, da se smeje, mašta, trči, plače, voli. Boli sve ono što je mogao da uradi, a nije. Boli sve ono što je tek trebao da prođe, a nije. Boli proleće, boli sunce, boli more, boli nebo, boli kiša. Boli sve ono što živi bez njega, boli čitav svet…

Kada nam odlazi neko drag, sve odjednom stane, zaustavi se na trenutak i podseti na prolaznost, na godine koje su prošle i koje će proći. Pravimo iskorak iz sadašnjosti i postajemo deo beskrajne vanvremenske nedokučive staze koja vodi samo u jednom smeru.

Kada nam odlazi neko drag, odlazimo i mi zajedno sa njim. Jedan deo nas, možda najlepši. Odlazi ono nešto što smo imali sa tom osobom i ni sa jednom drugom. Odlazi sa njim i jedan deo našeg života koji smo proživeli i koji se upravo njegovim odlaskom završio i pretvorio u sećanje.

I na kraju, kada nam odlazi neko drag, ne boli smrt, već boli sve ono što ide posle. A posle, nažalost, ne ide ništa. I upravo to ništa najviše boli…

Stefan Simic - Kada nam odlazi neko drag

NISI TI VIŠE MALI [Matija Bećkovic]

Nisi ti više mali
Dogodine ćeš u školu
Daj više budi čoek
Alal mu majka

Nisi ti više mali

Kako to sediš
Što tu stojiš
Gde tako gledaš
O čemu pričaš
Kako to jedeš
Čemu se smeješ
Moj temeljkoviću

Nisi ti više mali

Igraj se fino
Idi mirno
Sedi zgodno
Gledaj pravo
Šali se ozbiljno
Pričaj pošteno
Domaći sine
Majčin domaćine

Nisi ti više mali

Gde ideš
Šta ćeš ti tamo
Što stojiš
Šta ćeš ti tu
Gde zuriš
Šta ima tamo da se vidi
Što ležiš
Ležaćeš dovoljno
Poštenbrate

Nisi ti više mali

Uspravi se
Što si se zgurio
Posavi se
Što si se ukrutio
Idi onako
Što si se smeo
Videće te neko
Žive mi tvoje oči

Nisi ti više mali

Đe ti je kapa
Što si go
Što si se natrontao
Šta će ti to šareno
Baci trice
Obuci se ko čoek
Ljudski rode

Nisi ti više mali

Što si sam
Đe su ti vrsnici
Šta ćeš s njim
Nije to tvoje društvo
Niko tvoj nije
Pa nemoj ni ti
Trojice jedina

Nisi ti više mali

Kud trčiš
Što se skanjuješ
Stani
Što si se posunijao
Mrdni
Što si se skamenio
Poslušaj nešto
Živ mi ti bio

Nisi ti više mali

Kreni ovuda
Nemoj tuda
Šta ćeš onuda
Dođi ovamo
Idi tamo
Ne skići tamo amo
Kućo temeljita

Nisi ti više mali

Ako te ne nude
Nemoj da išteš
Ako te nude
Nemoj da uzmeš
Ako te nagone
Reci
Sad sam jeo
Imamo svega kod kuće

Nisi ti više mali

Kad bi pevao
Seti se gde ti je otac
Kad ti se igra
Pomisli na braću
Kad ti je sve potaman
Upitaj za sestre
Kad ti se šali
Znaj da ti i najmanju šalu
Bog u greh upisuje

Nisi ti više mali

Milosan li si
Samo bi se milušio
Đeca se ne miluju
I ne miluše
Siročad nema ko
A koju ima
Očevi ne miluju
Da siročad ne povređuju
Kad gledaju da misle
Kako njih nema ko milovati

Nisi ti više mali

Đed ti je mlađi bio
Kad je osto siroče
Ali je bio rođeni čoek
Rođen kao starac
Otkad je probečio
Sebi je sve zabranio
U manjim godinama
Kuću je održao
I majku othranio
Zdrav mi ti bio

Nisi ti više mali

Kad se misliš uljuditi
I ljudima odužiti
Ko ne počne odmah
Neće nikad
Čim se rodiš
Treba misliti i na onaj svet
Kad ćeš
Ako ne tad
Znaš čije ime nosiš
Znaš na koga naličeš
Nisi ti
Ti

Nisi ti više mali

Kako to sediš
Što tu stojiš
Što tako ideš
Kako to dišeš
Što uzdišeš
Što tako trepćeš
Kako to jedeš
Što ležiš
Ležaćeš dovoljno
Što spavaš
Naspavaćeš se dosta
Ne dolikuje tebi da se smeješ
Moj temeljkoviću

Nisi ti više mali

Šuti kad s majkom pričaš
Ne može majka da ne zna
Ne može majka da nije u pravu
Niko tvoj nije bio mali
Pa nemoj ni ti
Već si se oženio
I đecu izrodio
Daj više budi čoek
Kad si sve to umio
Alal mu majka

Nisi ti više mali

Nauči se već jednom
Uhvati se s pameću
U šta si oči uzeo
Davno si osedeo
I postao đed
Pogledaj se kolik si
Kad misliš da odrasteš
Čemu se smeješ
Reci časti ti

Nisi ti više mali

Barbara [Žak Prever]

Seti se Barbara, bez prestanka je kišilo
nad brestom toga dana, a ti si hodala nasmejana
prokisla, radosna, očarana, pod kišom
seti se Barbara, bez prestanka je kišilo nad brestom
a ja sam te sreo u ulici Sijama
smešila si se, i ja sam se smešio
ti koju nisam poznavao,
ti koja me nisi poznavala
seti se

seti se toga dana
ne zaboravi

neki čovek je stajao u tremu i
viknuo tvoje ime, Barbara
a ti si po kiši k njemu potrčala
radosna, prokisla, očarana
u njegov zagrljaj pala

seti se toga Barbara,
ne ljuti se što ti govorim ti
ja kažem ti svima koje volim
čak i onima koje sam jednom video
ja kažem ti onima koji se vole
čak i onima koje nisam upoznao.

seti se Barbara i ne zaboravi
tu kišu mudru i sretnu, na svome licu sretnom
nad ovim gradom sretnim
tu kišu iznad mora i iznad arsenalom
tu kisu sto je pala na brod iz Cezana

oh, Barbara rat je je svinjarija velika i šta je sa sobom sada
pod kišom kanonada ognja, krvi i čelika

a onaj koji te je grlio, zaljubljeno
je li umro, nestao ili još uvek živi

oh, Barbara
bez prestanka kiši nad Brestom
jednako kao i tada

ali to nije isto, i sve je srušeno
to su porotne kiše, strašne i neutešne
to nije oluja više od ognja, krvi i čelika
to su naprosto oblaci
što kao pseta crkavaju
kao pseta što nestaju u mlazu vode
nad brestom
da trunu negde daleko, daleko, daleko od bresta
od koga ništa ne osta.

Barbara, Barbara

DETE I BAKA [Jovan Jovanović Zmaj]

Bako, stara bako, babušcice mila,
jesi l' i ti kadgod mala, mlada bila?
Jesi l' mogla kadgod ispraviti leđa?
Je l' i tvoja kosa bila kadgod smeđa?
Je l' i tvoja halja bila kadgod kratka?
Je l' i tebe kogod zvao: "Dušo moja slatka"?
Je l' i tebi kogod kadgod 'vaku lutku dao?
Valjda se skrhala, pa ti je sad žao!
- Ta zar mora, bako, ostareti svako?-
Hoću l' i ja, bako, ostareti tako?-
Moram li zar i ja biti tako seda?
Tako smežurana, zgurena i bleda?
Pa zar tome nema baš nikakva leka?
- Zar se to ne može živeti doveka?

Sećanje na pokojnika [Branko Miljković]

Pred vratima iza kojih prostor gnjije

On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast
Mutne reči sve dublje koja čeka na nas
Da nam srž klijanjem kroz koru probije.

U raspevanom plamenu ko da ga otkrije
Trava raste iz njegovog imena i spas
Jedini je budan a samo je glas
Čuli su ga al ga niko vido nije.

Prostor i vreme između svega što biva
Bezgrešnim govorom prevaziđe u svetlosti
Kad gore gradovi u samoodbrani.

On je zvezda nad prazninom govor koji otkriva
Zdrobljeno sunce podzemlja kao živu u kosti.
Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani

Ime i prezime [CECA]

Music: Aleksandar Milić
Lyrics: Marina Tucaković
Arranged: Aleksandar Milić
Producer: Aleksandar Milić

Label: Miligram Music, City records

Released: 2013.

Hiljadu i jedan put
za sebe sam se uplašila,
ljubili su me, a ja ništa nisam osetila
od tih ološa postala sam i ja loša.

Volela sam jednom ja
i prevarena ja sam bila,
iz te bolesti i najjači se ne izvuku
od tada smejem se kad o moje srce slome ruku...

A onda si se ti pojavio 

kao da si magija
i za noć uradio da se opet rodim ja,
a od sebe sam bila starija.

Nemam ja godine,
nemam ime ni prezime,
s tobom krv sam promenila
sebe sam pobedila.
Nek' mi se smeje svet,
lepo biti je razapet
kada se telo ne protivi
s tobom živim i kad mi se ne živi.

Neka vreme prolazi,
ja verovaću u trenutke kad smo zajedno
kad pogledaš me iz sve snage
i vratiš licu mom tu besmrtnu lepotu lutke.

A onda si se ti pojavio 

kao da si magija
i za noć uradio da se opet rodim ja,
a od sebe sam bila starija.

Nemam ja godine,
nemam ime ni prezime,
s tobom krv sam promenila
sebe sam pobedila.
Nek' mi se smeje svet,
lepo biti je razapet
kada se telo ne protivi
s tobom živim i kad mi se ne živi.

Opomena [Desanka Maksimović]

Čuj, reću ću ti svoju tajnu:  

ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učinice mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.